Estetika je čudna mentalna disciplina. Treba puno energije da se percipira, prihvati, dosledno sprovede i živi. Često treba i dobar želudac, da se svari. Ali, o njoj je i najteže debatovati, jer ako prihvatimo za tačno da je “lepota u oku posmatrača”, te da ono što predstavlja lepo za mene, nužno ne mora da znači da je to isto lepo i za druge, onda se pojam lepote toliko relativizuje da o njemu skoro i da ne treba diskutovati.
I pojam luskuza donekle je diskutabilna kategorija, jer je i tu skala od jeftinog do skupog takođe rastegljiva i ponajviše zavisi od dubine džepa. Hiljadu dinara za nekoga je skroman bakšiš za perača šoferšajbne na semaforu, dok za druge predstavlja dnevni budžet za ishranu porodice.
Luksuz (lat. luxus – bujna plodnost) označava materijalne stvari čija primarna svrha nije zadovoljenje osnovnih potreba pojedinca. Znači, nešto što nam suštinski nije neophodno, ali što doprinosi da se osećamo udobnije, raskošnije, ekstravagantnije, konfornije i estetski zadovoljnije. To su sve one stvari obilja koje nas čine izdvojenijim, a koje često imaju za cilj da drugima pokažu nečije bogatstvo ili društveni položaj.
O luksuzu se može raspredati sve u 16, meandrirati filosofskim putevima i svađati se sa sobom i drugima o njegovoj svrsishodnosti, ali to nije cilj ovog teksta. Mene interesuje jedan poseban tip luksuza, utišani, sakriveni, diskretni, onaj koji je sakriven od očiju javnosti, koji ne zveči, ne buči, ne bode oči, ne para uši, ne upire prstom i ne poziva na linč.
Savremeno doba, precizno poput hirurškog noža, izdvojilo je proizvođače ekskluzivne robe i, veoma selektivno, gradiralo ih prema “moći” koju imaju u svetu luksuza. Takve proizvođače nazivamo brendovima. Na pomen ove reči svi, kao po komandi, naćulimo uši, zaustavimo dah i treperimo u želji da saznamo neku novotariju koja je pripremljena za nas ili za neke “posebne” ljude.
I nema nikakve nedoumice koje kompanije pripadaju svetu luksuznih proizvoda. Nisu mnogobrojne, u svakom segmentu potrošnje ima ih nekoliko, i to je to. I u oblasti proizvoda za opremanje domaćinstva izdvojili su se lideri. Vladari sveta kristala su Lalique, Baccarat, Saint Louis, Daum i Waterford. Srebrninom dominiraju Christofle, Robbe&Berking, Tiffany&Co, Ercuis i Georg Jensen, dok su za carstvo porcelana određeni: Meissen, Hermes, Bernardaud, Wedgwood, Richard Ginori, Haviland, Raynaud… Ovim neprikosnovenim gospodarima možda bi se mogao dodati još po neko i time bi se na listu stavila tačka.
I luksuzom, kao i životom, možemo upravljati na razne načine: kako drugi od nas zahtevaju, kopirajući slike iz časopisa, ulazeći u gnezdo kome ne pripadamo ili osluškujući sebe, svoje želje i putem kojim nas unutrašnji impuls vodi. Opredelimo se za šta god hoćemo, ali bitno je da znamo da luksuz ne mora da bude blještavilo zlata u duhu Luja XIV.
Kafa, doručak i slatko posluženje sa gornjih fotografija ponajmanje asociraju na luksuz, a predstavljaju njegovu najvišu stepenicu. Bernardaud, Meissen i Hermes pokazuju nam da svakodnevna upotreba ekskluzivnog porcelana u opuštenoj atmosferi porodičnog okruženja ostavlja utisak prirodnosti, jednostavnosti, rasterećenosti i normalne domaćinske posvećenosti kući.
Postavljeni sto za porodični obed može biti ležerniji ili svečaniji, u zavisnosti od navike, prigode i potrebe, ali ne mora nužno biti preopterećen estetski zahtevnim dekorima, plemenitim metalima i pretrpan nepotrebnim dekorativnim ukrasima, da bi bio luksuzan. Dovoljno je da posedujemo proizvode vrhunskih brendova mirnijih dekora, porcelan i kristal bez zahtevnog ručnog rada upotpunjenog ornamentima izrađenim u zlatu ili platini i escajg savremenog oblika. Tada je naš trpezarijski sto esencija utišanog luskuza, lepote bez premca, mesto okupljanja u međusobnom prepletaju emocija svih članova porodice.
Naša finansijska situacija utiče na izmenjene kriterijume kada je poimanje luksuza u pitanju, pa smo skloni da i proizvode koji su u svetskoj nomenklaturi gradirani kao deo srednjeg kupovnog ranga svrstavamo u luksuz. Takvo shvatanje je razumljivo, ali nije opšte prihvatljivo. Segmentu luksuznih proizvoda pripadaju oni koji su prema srpskim standardima ogromnoj većini stanovništva nedostižni i čije vrtoglave cene populaciji mogu da nanesu ozbiljne kardiovaskularne bolesti. Ali, sada nećemo pričati o svetskoj (ne)pravdi i finansijkom neskladu, nećemo ispaljivati ni komunističke parole o jednakosti svih, niti sa zavišću režati na one koji sebi mogu da priušte predmete naših želja.
Govorim o luksuzu iz senke, onoj prefinjenoj, pročišćenoj, ikoničkoj, večnoj estetici koja je neprimetna na prvi pogled, koja ostavlja utisak običnosti, ali koja vraća oko, signalizira mozgu da postoji neka posebna lepota zaklonjena prozračnim velom sveopšte pripadnosti. To je sakriveni luksuz, varnica na drugi pogled, nepresušno isijavanje savršenstva koje nas dovodi do upitanosti i potajno nam govori da nešto i nije toliko obično koliko nam se u prvi mah učinilo.
Ove fotografije pokazuju enterijere koji se, na prvi pogled, ni po čemu naročito ne izdvajaju od mnogobrojnih prostora u kojima smo boravili. Kvadrature su im prosečne, kvalitet gradnje deluje standardno, podne i zidne obloge su kvalitetne, ali nimalo neuobičajene, nameštaj nepretenciozan. Mnogi bi rekli da je to moglo i bolje. Pa ipak, nešto nam zadržava pogled i govori da nije reč o potpuno prosečnim prostorima. Upravo to neodoljivo, magično privlačno i ekstremno zavodljivo jesu proizvodi luksuznih brendova (Lalique, Richard Ginori i Saint Louis) koji daju dominantan estetski pečat prostoru, raspaljuju vatru u zenicama i bude strast u venama.
U ovim sitnicama krije se savršenstvo lepote koja isijava u oku svakog posmatrača. Kroz ove detalje provejava besprekorna estetika trajanja do u beskonačnost. Sa snažnom energijom koja varniči, toplinom koja se reflektuje, blagougodnim mirom koji se razliva i osećajem blizine i pripadnosti koji je prisutan, dolazimo do saznanja da nam je upravo tako nešto neophodno. To je tajna utišanog luksuza.
