Svakodnevno nas časopisi bombarduju brojnim praktičnim savetima koji detaljno otkrivaju „tajne“ načine zavođenja partnera, bilo da su u pitanju žene ii muškarci. Takvi tekstovi uvek su najčitaniji. O njima se raspreda, a preporučene tehnike se isprobavaju.
Pitam se, šta se to desilo sa nama pa smo poslednjih decenija postali nesposobni da se samostalno upustimo u avanturu zvanu zavođenje te nam je postalo neophodno pohađanje neke od novootvorenih škola za ovu aktivnost i mehaničko primenjivanje priglupih saveta iz novina ili sa interneta, koje su prerasli čak i adolescenti? A možda zavođenje i jeste umetnost u kojoj samo istinski virtuozi poseduju urođeni talenat da očaraju, opiju, omame i zavedu?
Zadnje decenije prošlog milenijuma, kada su snažni hormoni šibali moju generaciju, nisu postavljale ovakva pitanja. Svi smo sebe osećali kao vrhunske umetnike zavođenja. Imali smo i svest, i samosvest, i sigurnost, i vrcavi pogled, i osmeh na licu, i nežnu energiju pod prstima, i lagani hod po oblacima, i zvonki glas, i plemenite pobude, i žarku želju, i iskrenost u rečima, i hrabrost u delima, i toplu ljubav u srcu. I zavodili smo i bili zavođeni poput čuvenih junaka najlepših svetskih ljubavnih romana.
Nostalgično nošena sećanjima na te prelepe dane pomalo žalim stasale generacije što ne okusiše svu lepotu opojnih mirisa zavođenja i veoma krivim njihove roditelje što im ne otkriše skrivene cvetne stazice kojima će lepršavo hoditi u pohodu na osvajanje nečijeg srca. Ali, zato sam ja tu, da nešto prozborim na ovu temu i da ispunim svoju misiju, ako bar jednu osobu probudim i podstaknem da inspiriše sebe, otvori svoje srce i istoči iz njega svu sakupljenu imaginaciju u umetničkom plesu zavođenja.
Ranije se govorilo da „ljubav na usta ulazi“. Koliko god bili tradicionalno patrijarhalno ustrojeni, nikada nisam smatrala da je to eufemizam za „ženi je mesto u kuhinji“. Ovu krilaticu razumevala sam kao prirodni, razvojni put zavođenja koji započinje od pogleda, preko usana, nepca, sve do stomaka (manipura čakre) i vodi ka srcu koje ispunjava zadovoljstvom. Tim putem podjednako uspešno može da se kreće muškarac/žena, ali i hrana.
Logično je da zavođenje započinje pogledom. Samo ono što nam „zapadne“ za oko kao privlačno, postaje vredno naše pažnje, interesovanja, osvajanja i posedovanja. Prema staroj izreci koja kaže da je „lepota u oku posmatrača“ predmeti, pojave ili osobe koje nas privlače potpuno su različite i raznolike, ali im je zajedničko to da u nama na prvi pogled bude posebna osećanja, možda i leptiriće u stomaku, ali definitivno, ubrzani protok krvi do srca.
I zato, neophodan prvi korak jeste učiniti da sve bude oku dopadljivo. Od nas samih, pa do stola oko koga sve počinje i završava se.
Od kuhinje, kao prirodnog staništa ženske populacije, ne možemo pobeći. Onda, jednostavno, ne treba ni da pokušavamo, već bi bilo mnogo bolje da se potrudimo da od nje načinimo svoje rajsko boravište, mesto koje ne treba da se doživljava kao prostor kazamata, već prelepo višesatno obitavalište. Možda ćete se i nasmejati ovome o čemu pišem, ali ako pokušate, pa vam to još i pođe za rukom, kao što je meni, videćete da ne zvuči toliko glupo i utopistički, kao što vam se činilo u prvi mah.
Da bi smo boravak u kuhinji učinili što prijatnijim neophodno je pribeći malim trikovima. Prvo pokušajte da se odenete u toaletu koja neće biti najpocepanije i najofucanije moguća, već u jednostavnu, konfornu i ležernu kombinaciju, za koju ćete pogledom u ogledalo dobiti potvrdu sopstvene autentičnosti i zadovoljan klim glavom. Diskretna šminka pretekla od posla ili blago senčenje lica, neće biti na odmet. Tek, radi bolje volje i snažnijeg podsticaja.
Ukoliko ideju za pripremanje obeda još uvek nemamo, postoje dve opcije: ili da konsultujemo kuvar i u njemu pronađemo specijalitet koji ćemo brzo, jednostavno i sa zadovoljstvom spremiti, ali to rađa i dodatnu obavezu odlaska u prodavnicu po nabavku neophodnih namirnica, pošto je verovatnoća da sve posedujemo ravna nuli, ili, kod nešto veštijih domaćica, da otvorimo frižider i da od postojećih resursa hrane, čarobnjačkom umešnošću pripremimo kombinaciju obroka za pamćenje.
Za šta god da se odlučimo, inspiraciju će, svakako, probuditi i dobra muzika koju ćemo pustiti malo jače nego obično i poletno prionuti na kuvanje. Perimo, ljuštimo, seckajmo, pasirajmo, rendajmo, sa korakom lakim kao plesnim. Kombinujmo, mešajmo (što hranu, što kukovima), ubacujmo začine po osećaju, budimo raspoložene i sebi izazovne. Ako ručak i ne bude najukusniji, mi ćemo biti zasigurno…
E, sada sledi onaj deo koji predstavlja esenciju zavođenja. Kada smo partnera zavele sobom, preostaje onaj završni „udarac“ kojim ćemo ga potpuno obezglaviti, baciti u trans i učiniti da nikada ne poželi ništa drugo osim nas. A to je dekorisanje prostora, postavljanje stola i uređenje ambijenta u kome ćemo boraviti, stvaranje nezaboravne atmosfere i štimunga koji će svakoga ostaviti bez daha.
Pošto smo vođene krilaticom „ljubav na usta ulazi“ odabrale da kao naš najjači adut zavođenja bude „zalogaj“, to podrazumeva da shodno dobu dana, vremenu za ručak ili večeru, dekorišemo i postavimo sto, malo se držeći pravila, a mnogo više puštajući mašti na volju.
Koliko god trendovi serviranja menjali postavku stola, ono što se nikako ne sme dovesti u pitanje i sa čim nije dozvoljeno eksperimentisanje, jeste utvrđeni, pravilan raspored tanjira, escajga i čaša na stolu. Sa svim drugim možemo se poigravati, čineći sveukupan utisak naše postavke vizuelno primamljivijim, ali sa rasporedom posuđa na stolu, nikako. To bi bilo kao kada bismo obukli pantalone preko glave. Groteskno i bez ikakvog smisla.
Sto mora biti jednostavno, pročišćeno, elegantno aranžiran, bez suvišnih detalja koji će ometati komunikaciju među nama. Ako nam je sto sa više mesta za sedenje, slobodno ga postavimo samo u jednom delu, za dve osobe. Ostatak prostora možemo upotpuniti i pregraditi nižim cvetnim aranžmanom, dužim svećnjakom ili nekim ukrasnim detaljima (knjige, fotografije, pokloni koje smo primili) koji će emotivno probuditi sećanja na neke drage, posebne, šaljive ili zanimljive trenutke, koje smo proveli sa dragim gostom koga očekujemo.
Ukoliko smo nesigurni po pitanju kombinovanja više različitih kolorita na stolu, najjednostavnije je da se opredelimo da uz šareno posuđe stavimo jednobojni stolnjak i salvete, dok će belo posuđe više isticati stolnjak i salvete u nekoj jarkoj boji. Kao odvažni i spremni za eksperiment, sto možemo prekriti i ranerom (užom tekstilnom trakom) koju ćemo staviti ili preko postojećeg stolnjaka ili direktno na površinu stola. Želimo li biti potpuno originalni, i sami možemo napraviti prostirke na stolu, koristeći bele ili pastelne trake od platna ili finog papira, koje ćemo oslikati slatkim simbolima ljubavi ili po njima ispisati imena i poruke i ukrasiti ih potpuno nesvakidašnje. Po stolu možemo razbacati i bisere, perlice, kristale, kuglice, konfete ili iseckati šarenu hartiju u obliku srca različitih veličina, da bi shodno prilici, doprineli još dekorativnijem koloritu i lepšem raspoloženju za stolom.
I naravno, nikako ne zaboraviti centralni dekorativni ukras stola, koji će predstavljati lajt-motiv našeg intimnog obeda. Pokušajmo da izbegnemo cveće, mada je ono savršen izbor ukoliko znamo da je osoba koju treba da zavedemo njegov obožavalac. Centralni ukras može biti i svećnjak, ali ne previše visok da ne bi zaklanjao oči i sprečavao šaputanje pogledima. Interesantnije je, i svakako neobičnije, neočekivano, da na sredinu stola stavimo nešto čemu se gost neće nadati. Za takvo oneobičavanje može nam poslužiti zajednička fotografija, omiljena knjiga, crtež koji ćemo sami nacrtati, poruka koju ćemo kaligrafski ispisati, uspomene sa zajedničkog letovanja (školjke, kamenčići, razglednice…), predmeti koji će asocirati na neki naš posebno interesantan događaj, odabrana figura koja će svojim izgledom ukazivati na povod susreta ili poslati poruku koju želimo da saopštimo.
Izbor tog dominantnog ukrasnog detalja koji će se naći na središtu stola prepustimo svojoj mašti i nemojmo se bojati da ga tu postavimo, koliko god to nikada i nigde nismo na stolu videli. U njegovom izboru leži glavna caka uspešnog zavođenja.
Ukoliko je u pitanju neki svečani događaj ili poseban povod, na stolu bi trebalo da se nađe podmetni tanjir, iz koga se ne jede, a na koji se postavljaju ostali tanjiri, onim redom kojim se hrana iznosi i koji se ne sklanja sa stola sve do kraja obeda. Na njemu može biti postavljen i manji tanjir za predjelo, a pravilo je da se tanjiri odnose sa stola po završetku svakog jela i da se donose novi tanjiri za naredno jelo. Za nešto rasterećenije obedovanje, zbog jednostavnosti postavljanja stola i skraćivanja obaveza, možemo staviti i osnovni tanjir, kao i tanjir za predjelo, ali nikako ne postavljati duboki tanjir (njega ćemo izneti naknadno, nakon predjela) osim ako je glavni obrok jelo koje se servira u njemu. Tanjire treba postaviti nekoliko santimetara od ivice stola, a ukoliko poslužujemo i salatu, tanjir manjih dimenzija stoji sa leve strane osnovnih tanjira.
Prilikom postavljanja escajga ili pribora za ručavanje na sto, postoje stroga pravila koja se ne smeju narušiti. Pribor koji će se prvi koristiti (za predjelo) stavlja se najdalje od tanjira, a onaj koji će se koristiti poslednji (za glavno jelo) stavlja se najbliže tanjiru. Viljuška se po pravilu postavlja levo od tanjira, a nož i kašika desno (ovo važi čak i ako znate da će na tom mestu sedeti levoruka osoba). Nemojte se iznenaditi ili uplašiti ukoliko vas na stolu dočeka nekoliko viljušaka i noževa različitih veličina postavljenih pored tanjira. Prilikom jela uvek uzimamo onaj pribor koji je najudaljeniji od tanjira, a kako se menjaju jela pred nama, tako i mi menjamo pribor.
Noževi se postavljaju sa oštricom okrenutom prema tanjiru, a ukoliko nema jela koja se konzumiraju kašikom, ona se neće postaviti. Ako se za glavno jelo isključivo servira riba, onda se postavljaju viljuška i nož za ribu, viljuška, takođe, sa leve, a nož sa desne strane. Jedini dopušteni izuzetak od ovih pravila je kada su na jelovniku specijaliteti koji se jedu samo viljuškom — tada se viljuška postavlja desno od tanjira — i špageti, za koje viljuška i kašika menjaju mesta. Pribor za desert (viljuške i kašičice) postavljaju se s gornje strane tanjira jedno pored drugog, ali tako da je drška kašike okrenuta prema desnoj strani, a drška viljuške prema levoj.
Čaše za sve vrsta pića koja planiramo da poslužimo, osim čaša za desertno vino, koje se iznose na kraju obeda pri serviranju deserta, postavićemo iznad tanjira sa desne strane, s tim što se čaša za vodu stavlja prva, a čaše za vino pored nje. Ako ćemo služiti više vrsta vina, čaše ćemo postaviti onim redom kojim će se koristiti — najbliže tanjiru je ona čaša iz koje će se prvo piti. Glavna vinska čaša treba da stoji tačno iznad vrha noža koji je predviđen za glavno jelo. Za razliku od tanjira koje ćemo promeniti posle svakog jela, čaše ostaju na stolu do kraja ručka ili večere dok ćemo, na početku obeda, sa stola skloniti sve čaše za piće za koje se nismo opredelili.
Ovo je azbuka stola. Jedina i neprikosnovena pravila odnose se na postavljanje tanjira, pribora za ručavanje i čaša, dok je sve drugo, mesto i način postavljanja salveta, posuda za serviranje hrane (činija za salatu, posuda za priloge, ovala za meso, činijica za sosove…), korpica za hleb, dozica za začine, kao i ostalih pomagala prilikom serviranja hrane stvar naše kreativnosti i snalažljivosti.
Nakon obeda i fascinantno postavljenog stola, druženje je preporučljivo nastaviti u opuštenijoj atmosferi dnevnog boravka. Uz upaljene mirišljave sveće i tihu, laganu muziku, koju smo prethodno pažljivo odabrali, kolače, kafu i desertno piće možemo poslužiti na malenom stočiću, podići noge na kauč ili ih sklupčati na fotelji i ležerno nastaviti ritual zavođenja. Umesto kolača, kao idealan slatkiš, iznesimo omamljujuće čokoladne bombone „Baci Perugina“ ili kineske kolačiće sudbine, koji osim pojačanog dejstva serotonina (hormon sreće) neophodnog u željenoj misiji, kriju sjajne poruke umnih ljudi, koje ćemo zajedno naglas čitati gonetajući njihov smisao. Ne pronađemo li ove slatke delicije, dobro parče čokolade uvek je savršen izbor, a sentence zamenimo papirićima koje ćemo staviti u ukrasne činije i na kojima ćemo napisati najrazličitije poruke i započeti dečju igru: istina ili izazov.
Zagrejana, vesela i opuštena atmosfera može biti začinjena ponekim nežnim dodirom i poljupcem, a umesto završne jagode na šlagu torte odaberimo čašu šampanjca u spavaćoj sobi. Uz prigušeno svetlo, decentnu i senzualnu prostirku od latica ruža i neprevaziđenu rok baladu Bon Jovija „Bed of Roses“, nastavite svoj zavodnički ples.
Ako nam baš ništa od gore napisanog ne pođe za rukom, ni jelo, ni dekoracija, ni inspiracija, jednostavno, naručimo putem kućne dostave dobar suši, svojim telom dekorišimo sto, a po sebi aranžirajmo komadiće ovog ukusnog specijaliteta i tako dočekajmo i poslužimo gosta.
Nešto od predloženog sigurno će ga/je zavesti, zar ne?
