(Praktični saveti ponašanja za stolom)
Bonton (fr. Bon Ton – dobar ton) predstavlja skup preporučenih pravila ponašanja u svakodnevnom životu kojih se treba pridržavati, a da bismo adekvatno bili prihvaćeni i prijatno se osećali u okruženju. Logično je da se pravila ponašanja za stolom razlikuju u zavisnosti od naroda, kulture, običaja, povoda, grupe u kojoj se nalazimo, ali neke opšte zakonomernosti, uobičajene za evropske prilike, podrazumevaju sledeće preporuke:
– poseban odabir garderobe (dress code)
– pravilno sedenje za stolom
– ispravna upotreba celokupnog stonog inventara
– poštovanje opštih pravila tokom obeda
– pristojna konverzacija za stolom
Sigurna sam da izbor garderobe naročito u formalnim prilikama, svima, a posebno ženama, predstavlja veliku nedoumicu. Ali, to ne bi trebalo da nas previše opterećuje ukoliko na umu imamo neke osnovne smernice.
Ukoliko je poziv na događaj praćen zvaničnom pozivnicom, najčešće je na njoj naznačen „dress code“, preporuka šta obući za tu priliku, tako da pridržavanje navedenog olakašava odabir garderobe i čini da se u datoj situaciji osećamo opušteno i u potpunom skladu sa okruženjem. Nekulturno i nepristojno je obući se protivno preporuci, jer takav čin predstavlja omalovažavanje domaćina i donosi lični nelagodni osećaj.
Brojni svečani događaji koji se organizuju van kuće, poput svadbenih i rođendanskih proslava, godišnjica, zvaničnih ručkova i večera, u zavisnosti od prigode, doba dana, mesta, prostora i nivoa događaja, diktiraće i odabir naše garderobe. Svaka od ovih proslava, koja podrazumeva veći broj zvanica, nalaže da naše odevanje prvenstveno bude „pristojno“. To znači da treba zaboraviti na prekratke, preuske, predeholtirane, prevulgarne odevne kombinacije. Nemojte brinuti da izvajanost vašeg tela i istaknuti atributi neće biti primećeni ukoliko se odreknete ovakvih komada. Naprotiv, zgodnu ženu pronicljivo oko otkriće pre u odeći koja „skriva“. Takođe, isuviše ležerne, opuštene, kućne, „baš me briga“ ili sportske varijante garderobe, ne dolaze u obzir. Pošto svaka od ovih proslava, prema našim običajima, traje veći broj sati, garderoba treba da bude udobna, odmerena, svedena, praktična i da nas ne ometa u opuštenom obedovanju i druženju sa ljudima.
Proslave u kućnom ambijentu, kod rodbine i prijatelja ili u okruženju našeg doma, ne treba da nas toliko opuste da zaboravimo na pristojnost i odenemo nepriličnu garderobu. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog domaćina i dobrog ličnog osećaja. Privatna druženja i porodične skupove treba da prati garderoba koja može biti nešto ležernija, ali nikako da ugrožava meru dobrog ukusa.
Sedenje za stolom u formalnim prilikama najčešće je unapred definisano, što podrazumeva da ćete naći natpis sa svojim imenom na mestu koje je vama određeno ili će organizator skupa da vas uputi na njega.
Kada smo u gostima ili kada sami priređujemo obed na koji pozivamo veći broj zvanica, treba znati da domaćica poziva goste za sto i određuje im mesto sedenja. Domaćini sede jedno naspram drugog na dva suprotna kraja stola, dok sa desne strane domaćice sedi „najvažniji“ gost, prema svom položaju ili godinama, a sa desne strane domaćina „najvažnija“ gošća. Ostali gosti se razmeštaju naizmenično (žensko-muško), da bi se razvijala konverzacija, pri čemu bi bilo poželjno razdvojiti bračne parove, a mlade parove staviti jedno pored drugog. Po završetku obeda, domaćica je ta koja prva ustaje od stola, a za njom ostali gosti.
Prilikom smeštanja za sto, treba propustiti goste da prođu do svog mesta, ukoliko se do njega dolazi preko/iza mesta određenog za nas, kao što treba pomoći starijim ljudima da se udobno smeste za sto. Na stolicu sedamo sa leve strane i privlačimo je stolu lagano, bez buke, na udaljenosti takvoj da nismo ni previše blizu, ali ni previše daleko od stola, da nam ne bi bilo neudobno, kao i da ne smetamo gostu pored nas. Samo u slučaju da ima malu tašnu, kao i da ima dovoljno mesta za stolom, dama odlaže tašnu pored sebe na sto, dok u svakom drugom slučaju tašnu stavlja na stolicu iza sebe ili pored svoje stolice, na pod.
Za stolom treba sedeti na prvoj trećini stolice (nikako zavaljeni), ispravljenih leđa, laktova uz telo, ruku naslonjenih podlakticom na ivicu stola (nikako sa laktovima na stolu), dok brada prati nivo ivice stola i biti potpuno rasterećen, opušten i prirodan. Odmah po sedanju za sto platnenu salvetu prebacimo poluotvorenu preko kolena i ona će nam služiti da tokom obeda ovlaš obrišemo usta ili prste, kao i da spreči da slučajno ispuštena hrana ufleka našu garderobu. Zaboravite na vezivanje salvete oko vrata ili ušuškavanje za pojas, osim ako ste malo dete.
Najčešće gosti sedaju za već postavljen sto, prema pravilima postavljanja stola u datoj prilici, a domaćica služi jelo, osmišljeno tako da ne mora često da ustaje i ometa tok obeda. Jedan deo posluženja može biti serviran na stolu, a ostalu hranu može joj dodavati ili domaćin, mlađi član porodice ili mlađi gost, ukoliko je u gostima rodbina ili bliski prijatelji. Domaćin ili prisutni muškarac uvek je zadužen za posluženje pića osim ukoliko je isključivo žensko društvo, kada će to učiniti domaćica.
Prilikom posluženja servirane hrane, jelo se stavlja u tanjir pomagalima predviđenim za sipanje postavljenim pored činija, a nikako svojim priborom. Tanjir ne treba prepuniti, jer nije nepristojno ponovo se poslužiti, dok treći put možemo sipati hranu samo ukoliko domaćin insistira da se iznova poslužimo (u suprotnom nije pristojno). Sa druge strane nepristojno je odbijati da se poslužimo, jer bez obzira na sve okolnosti, sigurno je da na trpezi postoji nešto što možemo konzumirati, makar i u najmanjoj količini. Ako postoje zdravstvena ograničenja, o tome treba ranije obavestiti domaćine.
Pribor za jelo (escajg) držimo čvrsto, da ne bi ispao iz ruku, ali ne kruto. Kašika se drži u desnoj ruci, kao i nož, dok viljušku držimo u levoj ruci, osim kada jedemo samo viljuškom i onda je držimo u desnoj ruci. Prilikom sečenja nož pritiskamo kažiprstom negde pri sredini oštrice i njime nikada ništa ne stavljamo u usta. Kada završimo jelo koje se jede kašikom, nju odlažemo u tanjir. Tokom obeda kada se želimo nečim poslužiti, nož i viljušku spuštamo u sredinu tanjira bez da drške dodiruju sto. Kada smo završili obed, pribor odlažemo u tanjir, jedan pored drugog, blago usmerenog naniže, ka našem telu.
Pogačice, kiflice, pite, sendviče i ostala peciva, uzimamo sa poslužavnika rukom i jedemo ih rukama, možemo i u jednom zalogaju, a ukoliko su parčići veći, u tanjiru ih možemo preseći nožem. Hleb se uzima rukom, parčići se otkidaju prstima i stavljaju u usta. Hleb ne treba drobiti u čorbu, niti njime pomazati tanjir, osim ako smo sami i to nam pričinjava veliki gušt.
Supe, čorbe i ostala „tečna“ variva jedemo kašikom koju držimo u desnoj ruci. Pošto se ova jela po pravilu serviraju vruća, u kašiku ili tanjir ne smemo duvati, nego malo sačekati da se ohlade, pa onda lagano i bez srkanja započeti jelo. Pri kraju, tanjir možemo blago iskrenuti (od sebe) i dovršiti obrok.
Ukoliko su na meniju špagete, samo virtouzi mogu da ih precizno namotaju na viljušku i, desnom rukom, u jednom zalogaju pojedu. Ako nismo toliko spretni dozvoljeno je da ih jedemo tako što ćemo manju količinu špageta sa viljuškom u desnoj ruci namotavati u kašiku koju držimo u levoj, i na taj način jesti špagete.
Pileće meso jedemo isključivo nožem i viljuškom, lagano ga odvajajući od kostiju, a samo u porodičnom okruženju možemo se malo opustiti i zubima glockati meso oblizujući prstiće nakon toga. U širem društvu zaboravite na ovo zadovoljstvo i obavezno koristite pribor.
Sva ostala mesa jedu se isključivo nožem i viljuškom (sekući deo po deo, a ne celo parče odjednom), izuzev ukoliko su već u pripremi usitnjena i tako ih stavljamo na tanjir. Tada se jedu samo viljuškom.
Najčešće zaboravljamo da se krompir, spravljen na sve načine, jede isključivo viljuškom i nekulturno ga je seći nožem, gnječiti, usitnjavati. Takođe, i sva kuvana testa, kao i sve salate jedu se samo viljuškom.
Riba se jede posebnim nožem (pljosnatijim i ne toliko oštrim) i viljuškom (razmaknutijih zubaca), na taj način što je blago zasečemo duž kičme, prepolovimo i odvojimo od većih kostiju, koje odlažemo ili na ivicu tanjira ili na poseban tanjir za kosti.
Za neka posebna jela, osim osnovnog postoje i neke vrste specifičnog pribora. Ukoliko niste sigurni kako se određeni pribor koristi, šarmantno pogledajte kako se ostali gosti njime služe, a onda samouvereno, kao da ste to nebrojeno puta do sada uradili, i vi upotrebite svoj pribor.
Čaše nikada ne treba hvatati masnim rukama, niti piti sa masnim i punim ustima. Pre nego što uzmete čašu progutajte zalogaj, odložite escajg na tanjir, obrišite prste i usne o salvetu, pa tek onda dohvatite čašu, desnom rukom na donjem delu. Čaše sa stopom nikada se ne drže punom šakom za telo čaše, već prstima za stopu. Ne zaboravite, koliko god vam to izgledalo zavodljivo, nemojte odvajati mali prst od stope. Piti treba lagano, a ukoliko ne želite više da pijete ili recite domaćinu ili odbijte lakim pokretom ruke, ali nikako nemojte poklapati čašu rukom.
Nepristojno je doći u goste, na svečani ručak ili večeru, prehlađen, sa kijavicom, temperaturom ili nekim drugim zdravstvenim problemima čija manifestacija nije primerena u društvu, za stolom i tokom obeda.
Tokom jela ne treba žuriti, coktati, mljackati, srkati, već, zatvorenih usta, polako i nečujno žvakati, uživajući u hrani. Nepristojno je razgovarati punih usta, tako da tek nakon progutanog zalogaja možemo započeti ili nastaviti konverzaciju sa gostima. Hranu i način pripreme jela ne treba kritikovati, a svakako da treba uputiti domaćici kompliment ukoliko servirano prija našim nepcima. Ukoliko bi nam se desilo da štucnemo ili podrignemo za stolom, treba se izviniti, kao i ukoliko nam hrana padne na odeću, pre nego što je salvetom uklonimo. Pribor za jelo nikada ne treba oblizivati.
Tokom obeda ukoliko nekome treba nešto privatno dodati, to ne činimo preko tuđeg tanjira, već iza leđa, a ako osoba sedi dalje od nas, zamolićemo bližeg gosta da nam u tome pomogne. Posluženje sa hranom dodajemo gostu pored nas, da bi i on mogao da se posluži, a on onome do njega, sve dok se svi gosti ne posluže, kada tanjir sa hranom vraćamo na mesto na kome se nalazio.
Sa praznim čašama, kao i sa čašama u kojima je sok ili voda nikada se ne nazdravlja, a domaća floskula da se „nazdravlja sa čovekom, a ne sa pićem“ nije po pravilima bontona.
Tokom obeda nepristojno je razgovarati mobilnim telefonom, a ako je baš neophodno, tiho i najkraće moguće obaviti razgovor, prethodno se izvinivši gostima. Ukoliko je zaista neophodno obaviti duži razgovor uz izvinjenje na ometanju, lagano napustiti sto i svega nekoliko koraka dalje od stola (bez da odlazimo u privatni prostor kuće domaćina), što tiše i što brže obaviti razgovor.
Iako kod nas uobičajeno, čačkanje zuba nije najpristojnija radnja za stolom. Samo ako su na sto iznete čačkalice, možemo ih upotrebiti, zaklanjajući rukom usta. Ukoliko ih nema nemojte tražiti da vam ih donesu, a u hitnom slučaju, možemo u toaletu rešiti problem sa komadićem hrane zapalim za zub.
Nakon obeda, salvetu sa krila treba ostaviti pored tanjira, a prilikom ustajanja stolicu vratiti na mesto.
Tokom obeda za stolom se ne puši, a cigareta može da se zapali tek uz kafu, pod uslovom da je domaćica iznela pepeljaru i dozvolila pušenje.
Konverzacija za stolom tokom obeda prevashodno treba da bude diskretna, tiha i pristojna. Nikada ne treba govoriti sa punim ustima, već tek nakon što progutamo hranu. Ne treba biti preglasan ni u razgovoru, ni u smehu. Ako razgovaramo sa osobom pored nas, treba se blago okrenuti prema njoj i pričati tiho, jer je to konverzacija između dve osobe, koja ne treba da opterećuje ceo skup.
Obaveza domaćina je da animira goste, podstiče razgovor i vodi računa o dobrom raspoloženju za stolom, kao i da uključi u razgovor gosta koji je izdvojen, zapostavljen, ćutljiv ili neraspoložen.
Teme za razgovor u širem društvu u kome nismo svi podjednako bliski, treba da budu opšte, prijatne, interesantne, svima poznate i lake. Nipošto ne treba započinjati razgovor koji nekog od prisutnih može uvrediti, razjariti, uzbuditi ili ražalostiti. Kao što ne treba pričati negativno o osobama koje nisu prisutne, tako ne treba ni sebe neprestano isticati i stavljati u središte diskusije.
Eto, toliko od mene. Nekome za nauk, nekome za podsećanje, a svima za primenjivanje.
