Hoću – neću… hoću – neću… hoću da pišem – neću da koketiram…
Mnogo je godina iza mene, dovoljno iskustva, nešto pameti i najmanje potrebe za udvorištvom i podilaženjem.
Kilogram kvalitetne kafe, koju pijuckamo u omiljenim gradskim baštama, kafićima i restoranima, košta u nabavci od 1.500,00 do 2.500,00, a one najkvalitetnije nešto preko 3.000,00 dinara (znači prosečno oko 2.600,00 dinara). Iz kilograma se prema standardima pravi oko 130 espreso napitaka, što znači da jedna šoljica kafe našeg ugostitelja realno košta 20 dinara. U kafićima „na glasu“, plaćamo je i do 240,00 dinara, a u nešto „skromnijim“ od 110,00–150,00 dinara. Prostom matematičkom operacijom dolazimo do toga da kafići samo na jednoj kafi imaju zaradu od 500-1000% i to pod uslovom da nam zaista serviraju „čistu“ kafu za koju nam tvrde da je imaju, a ne da u nju, eventualno, dodaju mešavinu, takođe dobrih, ali mnogo jeftinijih (oko 800,00 din/kg, da ne otkrijem i 500,00 din/kg) domaćih kafa, čime bi cenu kafe oborili na celih 6,00 dinara po šoljici.
Da ne tupim, jasno ću reći da, u zavisnosti od toga koju nam kafu serviraju, a što moramo priznati, nikada ne znamo, ugostitelje ona u nabavci košta od 5,00-20,00 dinara. Da, dobro ste čuli… od pet do dvadeset dinara.
Još je poraznija situacija ukoliko se opredelite za čaj. Najkvalitetniji čajevi kakvi se kod nas skoro i ne služe, po šoljici ugostitelje koštaju 7-8 dinara, a jeftiniji su 2 dinara, dok ih mi plaćamo i do 200 dinara.
Ne bih ulazila u analizu cena hrane u restoranima, ali znajte da porcije mesa plaćamo od 5 do 8 puta više, a povrća i salata mnogo preko toga.
O.K. Niko ništa ne prodaje po nabavnoj ceni, to je razumljivo, jer treba uračunati i brojne troškove koje ugostitelji imaju (zakup lokala, plate zaposlenih, komunalne usluge, takse, kao i mnoge druge stvari koje opterećuju cenu), ali onda, kada su zarade ovako visoke, onima koji ostavljaju novac u lokalima treba priuštiti momente potpunog zadovoljstva, zar ne?
Kada je užitak koji nam pruža naše omiljeno mesto za ispijanje kafe toliko veliki da na takav izbor pristajemo, budimo bar malo dostojanstveni i ne dozvolimo da ugođaj bude nepotpun i da nam serviraju te čarobne miomirisne napitke iz neadekvatnih, debelih, reklamnih, poklonjenih šoljica… Insistirajmo da u ovim magičnim ritualnim i tradicionalnim trenucima budemo posluženi iz tankih, prozirnih, sjajnih, najfinijih porcelanskih šolja, jer naša nepca zaslužuju baš to… a i plaćamo za to…
Omiljeni restorani pokazaće da nas poštuju ukoliko nam budu servirali hranu iz kvalitetnog i vrhunskog porcelana, sipali vino u, prvenstveno adekvatne, a zatim i fine, kristalne čaše, jer u cenu obeda, skoro da je uračunata i cena jednog seta „inventara“ kojim se služimo. Rastur, kako kažu ugostitelji, ili lom, kako kažemo mi ostali, nije nipošto toliki da se na jednog gosta „razbije“ jedan set tanjira ili čaša koje je koristio. A njihova zarada to pokriva…
Znam da ću izazvati gnev ovim razotkrivanjem, ali i kao prodavca opreme za HoReCa sektor, a još više kao gosta, vređaju me brojni komentari vlasnika kafića i restorana koji mi u lice kažu da ih baš briga da ulažu u tanjire i čaše ili da kupuju kvalitetne escajge, kada i ovo što imaju prolazi, gosti ne primećuju razliku i ne bune se, a i nemaju na koje drugo mesto da odu. E, da je sreće, pa da vide da ima i drugih mesta i da oni nisu jedini Bogom dani. Biće, biće…
Dragi ugostitelji, gosti baš primećuju razliku i svojom posetom nagrađuju one koji ulažu u sve segmente usluge, a ako baš želite da znate i u zakonskoj ste obavezi da u skladu sa kategorizacijom svog objekta gostu ponudite vrhunski nivo usluge u svim segmentima, pa i u „sitnom inventaru“, kako nazivate stono posuđe koje predstavlja lice vašeg restorana. Nemojte vređati inteligenciju nas, vaših gostiju, stalnih konzumenata, misleći da ne primećujemo ono što se prvo primeti… nemojte nam uskraćivati užitak na koji ćemo se bezrezervno pretplatiti kod vas, ukoliko je potpun… nemojte nas identifikovati sa našim precima (prema Darvinu)…
Dragi prijatelji, ne zaboravimo da ugostitelji postoje zbog ili upravo radi nas i da je njihova obaveza da za novac koji im ostavljamo, realizuju naše osnovne potrebe, zadovolje bazične kriterijume ugostiteljstva i da ostvare naše najvažnije, pa čak i najskrivenije želje. I nemojmo prenebregnuti činjenicu da dok ne tražimo, nećemo ni dobiti. I nemojmo pristati na manje nego što je potrebno, što je podrazumevajuće, što zaslužujemo…
