(hedonistička putopisna reportaža)
Stara izreka kaže: „Svi putevi vode u Rim“. Ja dodajem: „A iz Rima u Toskanu“.
Nije iznenađujuće da baš ovde, u srcu Italije, umetnost slatkog zadovoljstva buja u svom najelegantnijem savršenstvu. Toskana je apoteoza strasnog i glamuroznog stila življenja, predvođena osobenim stanovnicima kojima zavide širom sveta na njihovoj sofisticiranoj sabranosti i izuzetno dobrom ukusu.
„Bella Italia“ zna kako da proslavlja dobar život, a Italijani imaju samo jedno na umu – život treba živeti u skladu sa maksimom „Carpe diem“ (Iskoristi dan).
Nikako nemojte poverovati priči, koja je i do mene došla, da je Toskana samo malo lepša Šumadija. Iako ultrapatriota, na ovakve reči brutalno ću odgovoriti da su notorna laž i budalaština izrečena od strane onih koji su Toskanu videli samo na lošoj fotografiji ili nisu sledili prave putokaze da bi pronašli ono njeno najbolje. Uspete li da otkrijete sve njene tajnovite oaze, kao što je to meni pošlo za rukom, složićete se da je srce Italije jedan od rajskih predela, posebno za gastro hedoniste i zaljubljenike u nepregledna prostranstva bujne vegetacije.
Zavirimo li u sve ćoškiće Toskane tokom vrelih letnjih meseci, možda i nećemo imati probuđen apetit za sva bogata gastronomska istraživanja, ali sigurno je i da nećemo ostati uskraćeni za brojne lahoraste teksture šarenih kombinacija povrća, mesa, testenina, koloritnih preliva nenadmašno spravljanih umaka i potpuno omamljujućih mirisa mnogobrojnih začina koji kolaju našim tanjirom.
„Ako nešto dovoljno jako želiš, cela Vaseljena se uroti da ti pomogne da to ostvariš“. (Paolo Koeljo)
Verujem da je upravo sada, u mojim poznim četrdesetim, Vaseljena uredila da mi se davnašnja želja za susretom sa regijom i gradićem Montalčino desi. Ne bi valjalo da se to zbilo ranije, jer ne bih umela u lepotama koje pruža da uživam i da je osetim kao u ovom trenutku. A to su i neke prednosti poznijih godina – zadobijena, stečena ili naučena mudrost umetnosti uživanja.
Uvek imajte neku želju u rukavu i sigurno je da će taj kec biti poker.
Regija Montalcino, čije ime vodi poreklo od jedne vrste hrasta kojom je nekada davno bio pokriven teren ovog mesta, privlačila me je zbog susreta sa Brunellom, tako strasnim, kao ljubav na prvi pogled za koju znamo da će trajati do kraja života. Ovo čarobno tamno modro vino, spravljeno od 100% sanđoveze groso sorte grožđa, prvi put je sipano u čaše još u 14. veku, a pod imenom brunelo pojavljuje se polovinom 19. veka.
Dominantno markantno purpurne boje (odavno) prezrele višnje i snažne, čvrste teksture, usporeno se sliva sa ruba čaše nakon ispijenog gutljaja, potpuno dovoljnog da nam dočara svu lepotu sanjanih priviđenja.
Opijajuće mirisne note svih zrelih plodova bogatih voćnjaka šapatom nas mame da ih probamo i da u svakoj sledećoj kapi otkrijemo neki novi, zanosni, opojni trenutak koji nam je prepoznatljiv, a koji ne uspevamo da imenujemo. I zato nas vuče da posegnemo za sledećim gutljajem koji nam donosi nova iznenađenja: nežnu aromu hrasta obogaćenog vanilom, čokoladom, kupinom i crnom višnjom, sa mirisima čiste kože i notom ljubičice. Jedra raznolikost snažno upletenih moćnih sila jakog bukea donosi grandiozno razmetanje luksuznih ukusa koji nam, sladeći nepca, daruju neponovljiv osećaj uzdizanja do zvezdanih prostranstava.
U ponudi nekoliko stotina proizvođača ovog ekskluzivnog vina, opredelite se za vinarije Banfi, Biondi-Santi, Barbi kao i Gaja i Antinori, a od malđih berbi zasigurno je najbolja ona iz 2010. godine.
Nedaleko od Montalćina, utisnuto u neprohodnu dubinu brdovitog seoskog predela sakrio se „Castiglion del Bosco“ – ekstra luksuzni kompleks savršeno opremljenih vila iz lanca Rosewood i ogromno prostranstvo golf terena kao iz najtajnovitijih želja, dostupan samo odabranima, prijateljima ili onima koji su preporučeni gospodinu Savlatore Faragamu, vlasniku ovog prefinjenog, okom nesagledivog dela Toskane. Sve što mašta može probuditi postaje dostupno onima koji se nalaze sa unutrašnje strane, visoko ograđenog kamenom, rajskog parčenceta zemlje sa imenom „Castiglion del Bosco“.
Pošto ne imadoh vremena da se javim gospodinu Feragamu, nastavljam svoje lutanje Toskanom ulaskom u regiju Chianti, ravniju, mirniju i kultivisaniju, poznatu po vinu ponuđenom u jedinstvenoj bokastoj flaši „fijasko“ obavijenoj isprepletenim prućem. U preslatkom seocetu Castellina in Chianti smestite se u hlad nekog od restorana i okrepite čašom nadaleko čuvenog „Chianti Classico“ vina. Osetićete nežne jedva primetne mirisne note svežeg jutra na obroncima tek probuđenih proplanaka i ugledati bistre, jasne boje ranih sunčanih zraka koji se prelivaju na kapljici rose.
Bezbrižno lake, cvetne note poput razigrane devojčice sa zagasitim pletenicama koje vijore na vetru i pomešane arome trešnje, višnje i šljive, čine da ovo jednostavno vino osvežavajućeg ukusa svojom lakoćom ispunjava čula kao željno iščekivan gutljaj vode nakon višednevnog lutanja pustinjom. Tako nežno, klizeće, pitko, da na tren možemo pomisliti da će nam i bure biti malo, ali opojno i omamljivo, sa dubokim tragom cimeta i duvana, da su nam dve, tri čaše potpuno dovoljne.
Danas kjanti klasiko mora imati minimum 80% sanđoveze sorte grožđa, nešto kanajola, kaberne sovinjona ili malvazije, a jedino vina koja na vratu boce imaju oznaku crnog pevca ukazuju na autentičnost i pripadnost zvaničnom Konzorcijumu „Chianti Classico“.
Kada se iz Castellina in Chianti zaputimo prema San Gimignanu postajemo potpuno zatečeni tajnovitošću hladovitog, serpentinastog uskog puta ušuškanog u nizovima maslinjaka koji ga sa obe strane zaklanjaju. Divota.
Kao i ostale belosvetske turiste put će nas dovesti do seoceta San Gimignano koga svrstavaju u jedno od najlepših na svetu. Ako za nečiji ukus i nije najlepše, svakako je među najstarijim, potiče iz 13. veka. Treba se promuvati uličicama i ne propustiti da u malenom restoranu nekog uskog prolaza počastimo svoja nepca sa „Prosciutto con melone“ (pršuta sa dinjom) i nekoliko gutljaja dobro prohlađenog „Vernaccia“, vina tipičnog za ovo seoce.
Zlatnožuta, sveža boja pokošenog sena u kombinaciji sa vernacija mešavinama sorti grožđa i sa malim dodatkom trebjano ili malvazija sorti donosi nam jedno prepoznatljivo, harizmatično belo vino moćne, pune teksture, snažnog floralnog bukea, suvo, pomalo hrskavo, ali čistog harmoničnog ukusa oštre kiselosti i blago gorke završne note. Jednostavno, glatko, pitko. Ukoliko nas ne zadovolji bezbrižna lakoća sveukupne arome ovog napitka nije kasno da pribegnemo našem savršenom izboru – Brunelu.
Jedno je sigurno: u San Gimignanu nikako ne propustite da se ohladite i zasladite najboljim sladoledom na svetu. Sladoledžinica „Dondoli“ nekoliko puta zaredom dobila je prestižnu titulu najbolje na planeti. Da li to priznanje i zaslužuje moraćete proveriti sami.
Perfekcionista kakva jesam odajem priznanje istorijskom značaju ovog mesta, ali haos koji prave horde turista koji neprekidno kolaju uskim ulicama umanjuju lepotu celokupnog utiska. Ako bih uspela da bar jedan vikend zabranim najezdu posetilaca u ovo seoce, sigurno je da bih u njemu opuštena malo sanjarila, ali pošto je to neostvariva želja, potragu za svojim omiljenim biserom Toskane nastaviću ne zadržavajući se duže u San Gimignanu.
Nedavno, nenadano i potpuno slučajno susrela sam se sa čudesnim napitkom, te poželela da posetim seoce Bolgheri, u oblasti Livorno nedaleko od obale mora, koje je postalo svetski poznato kada je krajem prošlog veka, do tada nedovoljno poznato vino iz vinarije Tenuta San Guido, „Sassicaia“, pobedilo široko razuđeni asortiman bordo vina.
Sa kriterijumima koje životno iskustvo godinama podiže, lakoću, jednostavnost i bezbrižnost vinske arome menja čvrstina, snaga i postojanost ukusa koje to božansko piće donosi. Sasekaja je upravo to: odlučnost, dominacija, punoća, zrelost, sigurnost.
Veličanstveno snažna i postojana tamna boja na granici ugasle bordo, zagasito rubin i moćno ljubičaste, sa gustinom koja tromo klizi grlom, donosi utisak ispijanja nekog tajanstvenog alhemijskog napitka. Brutalno dominantnog ukusa kaberne sovinjona, uz zavodljivu aromu zrele kupine i bobičastog voća, uravnoteženo, skladno i čistokrvno aristokratski, ovo vino će zagospodariti našim mislima i telom. Ne treba se opirati. Prepustimo mu se.
Ne isključujem mogućnost potpune i isključive pristrasnosti, ipak Brunello ostaje moja prva ljubav za koju znam da će trajati do kraja života.
U toskanskoj oazi gastronomskog uživanja, po mestima raštrkanim na brdovitim srednjovekovnim utvrdama pronalazimo restorane tipične za Italiju. Na svakom koraku, a posebno na centralnim kružnim trgovima, dočekuju nas domaćini i ljubaznim, zvonkim, melodičnim akcentom pozivaju u svoje hedonističko carstvo. U inostranstvu restorane uvek biram po preporuci domaćina ili ulazim u one u kojima vidim veliki broj lokalnog stanovništva. Nikada mi se sugestije iz turističkih kataloga nisu pokazale kao pouzdan i dobar izbor.
Tipično za sve restorane u Toskani jeste da fokus ne stavljaju na enterijer već obilje savršenstva gastronomske ponude i ukusnu, jednostavnu postavku stola koju prezentuju gostu. Mali stolovi aranžirani su sa šmekom koji je svojstven Italijanima. U velikom broju restorana jela su servirana u visokokvalitetnom porcelanu sa odgovarajućim escajgom, a u izuzetnu pažnju koja je posvećena odabiru čaša u koje će se sipati vino ne treba sumnjati, jer dobro je poznato da svaka sorta vina vapi za idealnom čašom, da bi savršenstvo ovog napitka dobilo svoje potpuno ovaploćenje pod našim nepcima.
Tokom vrelih letnjih dana, kada mislimo da će nam samo salata biti dovoljan obrok, zaboravimo na sve specifične režime ishrane, prepustimo se kulinarskom umeću bravuroznih toskanaca i obavezno probajmo neodoljive selekcije domaćih pršuta i sireva. Svakako preporučujem karpaćo od divlje svinje sa „Grana Padano“ sirom i rukolom ili selekciju „Pecorino“ sireva sa najrazličitijim dodacima (biberom, origanom, ruzmarinom, paprikama i drugim začinima). Takođe, probajte i neku od ponuđenih „focaccia“ i „bruschetta“ – predlažem bruskete sa pečurkama – novo, neobično, ukusno, pikantno…
Nakon mesnog „primo piato“ (predjela) možda nećemo biti raspoloženi da nastavimo obedovanje sa jelom od mesa, ali to nije nužno jer, skoro svaki restoran ima u ponudi brojne varijacije testenina (paste) domaće proizvodnje. Posebno me je oduševila „tagliata con spinaci e ricotta in salsa di zucchine“ (testenina punjena spanaćem i rikota sirom u sosu od tikvica). Provereno dobar izbor koji će nas omamiti jeste i „risotto con funghi e tartufi“ (rižoto sa pečurkama i tartufima), a jednostavan obrok slasnog ukusa imaćemo ako poručimo patlidžan punjen zapečenim sirom u pesto sosu. Mmmmmm… Naravno, tu je još nebrojeno ukusnih specijaliteta i neizostavna čaša dobrog vina.
Ukoliko ne možete otići do Italije, njen miris, dekadentni glamur, romantične palate i potpunu čaroliju zavodljivosti prenesite u svoj dom odabirom jednostavno neodoljivog modela porcelana „La Classica Contura“. Čiste konture i savršena proporcionalnost kupole rimskog Panteona utisnute su u ovaj model na sofisticiran, moderan i elegantan način. Reljefni, dekorativni obodi ivica preneli su geometrijske karakteristike čuvene antičke kupole na najkvalitetniji porcelan dekorisan platinom i kreirali neverovatno elegantan set koji doprinosi stvaranju upečatljivog ambijenta našeg doma. I kao pravi Italijani koji obožavaju da poslužuju više raznovrsnih kombinacija manjih porcija, ova kolekcija pruža idealne posude za svaku vrstu hrane: od antipasti – predjela, svakojakih „al dente“ testenina pripremljenih na mnogobrojne načine, mirisnih rižota, do sveže ribe i mesnih obroka.
Sigurna sam da i Šumadija može postati druga Toskana – jednoga dana.
Potrebno je samo malo ulaganja u izgradnju udobnih puteva, srednjovekovnih utvrđenih gradova, desetina hiljada hektara vinograda, stotina vrhunskih vinarija, brojnih restorana sa perfektnom kulinarskom ponudom, ušuškane hotelčiće visoke kategorije ili etno domaćinstava sa bogatim sadržajem…
I igra može da počne… Živeli!
