(Ovo nije lament, ovo je oda radosti)
Sedim ispred bele hartije razmišljajući da li će biti dovoljno prostora u kompjuterskoj memoriji koja će primiti hroniku o 18 godina postojanja, trajanja, istrajavanja, odolevanja, preživljavanja u poslovnom svetu grada. Jedan od najtežih zadataka je preda mnom, te poželeh da postoji čitač misli koji će sve uslikano u sećanju časkom transferovati i dinamično realno, iskreno emotivno i faktografski taksativno, vama predstaviti. U sveukupnoj punoći zamešateljstva svega i svačega, iznedriti nebrojene doživljaje i osećaje u periodu odrastanja, sve do današnjeg dana i proslave punoletstva.
I dok gonetah kako započeti ovu hroniku, shvatih da nije neophodno toliko duboko i daleko kopati po arhivi sećanja, jer je dovoljno predstaviti samo jedan, jedini (ne)običan dan, dan koji sublimira sve (ne)moguće dane u ovom (ne)stvarnom svetu poslovanja.
Poranih u kancelariju da u jutarnjoj tišini, skoncentrisana, dovršim izveštaje koji zahtevaju da budu odaslati u tačno utvrđeno vreme, kad kratkotrajni mir, uz ispijanje kafe i pokušaj koncentrisanja na brojke, prekida telefonski poziv prevoznika koji obaveštava da će šleper sa preko potrebnom robom kasniti nekoliko dana pošto je vozač naprasno odlučio da, omađijan zovom prirodnih nagona, poseti svoju „prijateljicu“ u udaljenom selu u unutrašnjosti Češke, jer mu se učinilo da nekoliko stotina kilometara levo sa maršute i nekoliko dana zakašnjenja za isporuku nije toliko važna stvar u odnosu na zadovoljenje primalnih muških nagona. Pita li mene iko kako ću da objasnim klijentima koji željno iščekuju poručenu robu razlog njenog kašnjenja i hoće li oni imati razumevanja za ovu „ljubav na seoski način“?
Taman da se završi razgovor, druga linija pobesnelo zvoni, a sa nje odzvanja zvonki glas špeditera koji deklamuje šifre proizvoda koje je inspektor odabrao za sanitarnu kontrolu. Lagano nestaje mastila u olovci, a spisak se produžava na nekoliko strana. Počinjem da se hvatam za glavu od broja proizvoda i količina koje moramo da odvojimo i papreno da platimo dodatnu laboratorijsku analizu. Jer, zaboga, u našoj sanitarno ispravnoj, ekološki sterilnoj i higijensko perfektnoj državi, nisu validni sertifikati i potvrde ispravnosti proizvoda najznačajnihih evropskih laboratorija koje prate robu, potpisi i pečati eminentnih svetskih stručnjaka koji su je zdravstveno odobrili za ceo svet, već će tamo neki Milence, zadrigli gazda na laboratoriju u Maloj Krsni, na adresi Samo Moja Nova, lamela bb, zgrada 8625f, stan levo od kokošinjca, zagledati, okretati, prevrtati, grebati i izdati potvrdu o zdravstvenoj ispravnosti proizvoda koji se vekovima koriste u celom uglednom svetu i na kraju to papreno fakturisati. I kontra uzorak, naravno, za sebe zadržati.
Utom, na zakazani sastanak dolazi lik. Na prvi pogled O.K. Pristojan, ljubazan, elementarno kulturan. Počinje lament i jedno dva puna sata, bez mogućnosti da se na sekund prekine, samoljubivo i hvalospevno priča o svojih 25 godina rada, grandioznim uspesima i „podizanju iz pepela“ nekoliko velikih firmi, sa kao uzgrednom napomenom da sada, iz čisto altruističkih i prijateljskih pobuda, potpuno volonterski i voluntaristički, želi da pomogne drugu svojim ekspertskim iskustvom. I predlaže da bi bilo dobro da se „Sun, Moon & Stars“ uključi u kampanju pomoći biznisu njegovog frenda i da za nekoliko hiljada evra, doduše na godišnjem nivou, dobije jednu malenu nalepnicu (zvanu baner) na portalu koji je tek prošao idejni zametak u nečijoj glavi, ali koji će, na osnovu znanja i osećaja ovog stručnjaka svetskog kalibra, ukoliko se ovaj mesec ne ugasi, verovatno u narednih 10 godina imati zavidan broj zainteresovanih pratilaca i posetilaca. Nije mi trebalo puno da shvatim da je ovo jedna fantastična i izuzetno profitabilna investicija i da se ozbiljno zagrejem za nju. Ali prvo da nekako lika ispratim iz kancelarije.
Da bih malo umirila jutarnje žmarce koji su počeli da me nagrizaju, odlučih se na još jednu kaficu, kad saradnica donosi nekoliko ponuda raznoraznih Web agencija za planiranu internet kampanju i promociju firme preko društvenih mreža. Ponude za identično postavljene parametre zahteva kreću se od 300 – 3.000 evra. Možete pretpostaviti da su najviši iznosi onih dobro znanih, „prijateljskih“ preduzeća sa kojima imamo višegodišnju uspešnu saradnju. Uspešna znači: mi avansno (pret)platimo, a oni sa zakašnjenjem otaljaju.
Dok se sablažnjavam nad ponudama i ne krijem ogorčenost bogoradeći na sav glas, javljaju mi iz radnje da je utrčala žena i bacila na pult pohabanu, iznošenu, oštećenu narukvicu, stavljenu u neku priručnu, neadekvatnu kutiju i bez ijednog pratećeg papira, a kamoli računa, sertifikata, garantnog lista ili nečeg sličnog, i poručila nam da joj je rekla jedna naša modna kreatorka, koju prepoznajem sa fotografija iz žute štampe, da ostavi u našoj radnji i da ćemo joj mi zameniti za manju. Prvo pomislih da je ovo divljački čin, a onda shvatih da smo u Srbiji, gde svako, čije je ime bar jednom pomenuto u novinama, makar i na šarenim stranama, daje sebi za pravo da gospodari gradom, izdaje naređenja i otima tuđe. Šta mislite da sam uradila? Naravno, nasmejala se.
I taman kad pomislih da se sve utišalo i da ću moći na miru da dovršim one izveštaje, koji zahtevaju da budu odaslati u tačno utvrđeno vreme, jedan poslovni partner(ka) viče o hitnosti isporuke, iako je do dogovorenog datuma ostalo još nekoliko dana. Hitno, hitno, hitno… I kao poslednji uljezi, ušunjavamo se u magacin, preturamo po robi, izvlačimo je bez neophodne papirologije, gimnasticiramo u sveopštem napadu ekvilibristike. Kad ono poziv, da, eto, baš i nije bilo toliko hitno, te da će tek za jedno tri dana doći da preuzmu robu. Dakle, onda kada je bilo dogovoreno, a kada je sve mirno i svojom dinamikom, regularno, moglo da protekne.
Utom stiže mejl sa izuzetnom ponudom da ću dobiti nešto malo medijskog prostora od par sekundi i logotip firme, tamo negde štampan, ako budem sponzor manifestacije svetskog nivoa i izdvojim tričavih 100.000 evra. Naravno, hvaleći moju reputaciju u poslovnom svetu, unapred mi se zahvaljuju na saradnji, srdačno me pozdravljaju i šalju svoje bankovne podatke za što brži transfer novca. Za taj novac i Bon Jovi lično bi mi pevao na uvce. Opet dilema, Bon Jovi ili logotip?
Ovaj trenutak vrludanja misli ka opakom rokeru prekidaju devojke iz radnje koje zovu da me konsultuju u vezi sa „nepristojnom ponudom“. Klijent bi hteo da kupi 2 komada artikla X i pita za popust od 50%. Opet dilema, da li sam prodavačica na zakupljenoj tezgi Kalenić pijace ili distributer svetskih brendova za znamenitom reputacijom? Draže mi je da mu odabrano poklonim za rođendan nego da objašnjavam, opravdavam se, da marža ne pokriva predloženi popust, da se stidim što ne umem da kažem ne.
Paralelno zvoni i mobilni. Vidim na displeju da je prijateljica i javljam joj se zvonkim glasom očekujući malo, preko potrebne, pozitivne energije kad ono drvlje i kamenje. Kako je nedopustivo što su joj moje devojke u radnji upakovale kupljenu vazu u originalnu kesu istog proizvođača. Njoj se, zaboga, ne dopada.
Dok sam kolutala očima pogledah na sat i shvatih da za koji minut ističe rok za podnošenje izveštaja, a ja još ni započela rad na njemu nisam, sa slušalicom zadenutom na rame i odgovorima neprisutnosti razgovoru, poput „da“, „aha“, „hm“, počeh brzinski da učukavam cifre i u poslednjim sekundama pritisnuh Enter da otpravim tražene informacije. Pritisnuh i dugme za prekid veze.
Taman kad pomislih da je kraj svim nevoljama ovoga dana, pristižu insajderske informacije koje me ponovo podižu. Nivo adrenalina skače do neba. Devojke u radnji ukucale pogrešan artikal i naplatile manji iznos; nisu dobro izložile cene i kupac insistira da mu se proda artikal po ceni koja je uz njega stajala (naravno da je bila niža nego što je realna); dve zaposlene javile da ne mogu da dođu na posao i da su otvorile bolovanje; druge dve da će otvoriti bolovanje jer misle da su juče ostale u drugom stanju; treća pomešala ženu, devojku i ljubavnicu jednog klijenta, pa zamalo da dobije batine od zajapurenog đuvegije; kasno shvatili da su loše obračunali cenu za ponudu klijentu koju je on prihvatio i po njoj uplatio novac… i još svašta nešto, ali mozak nije mogao da primi više informacija. I telefon više nije imao bateriju. I radno vreme je isteklo. A 18 godina proteklo je kao ovaj (ne)običan dan. U jednom dahu…
I onda me svi pitaju otkud neprestano osmeh na mom licu. Pa, stalno se smejem ljudskoj gluposti. I ne samo zbog toga. Ne bih mogla zamisliti da se nakon prirodnog buđenja (bez sata) , laganih jutarnjih vežbi i kafice sa prijateljicama, oko podneva, dogegam do kancelarije, ležerno isćaskam i opušteno sa saradnicima dogovorim o aktivnostima za naredni period, da klimnem glavom, ne gledajući na fakture čija je valuta plaćanja pristigla, da na cenu prevoza od nekoliko stotina evra, ne reagujem ako je par procenata gore ili dole iznos, pošto mi roba odmah pristiže, da ne čekam da se carinici otrezne od prošlonedeljnog ručka i smiluju da dođu na posao i uzmu naše papire u proceduru, da klijenti rasterećeno potroše visoke iznose kupujući omiljenu robu, a ne da razmišljaju o pukoj egzistenciji.
Ne bih mogla zamisliti da sve „teče kao po loju“, da nema suvišnih pitanja i nesuvislih komentara, da telefon ne zvoni nervozno. A možda to ne bih ni volela, niti bi se u takvoj lakoći poslovanja snašla. Bilo bi mi, verovatno, mnogo monotono i ne bih imala ni ovaj osmeh, ni ovu energiju, niti ovakve bicepse, da ceo moj radni vek nije bio „gurka na mišiće“.
