Treba zapamtiti:
Dobro čini, dobrom se nadaj.
Strpljen – spasen.
Ne čini drugima ono što ne bi želeo da tebi drugi čine.
Sve se vraća – sve se plaća.
Ko drugome jamu kopa sam u nju upada.
Praštam, ali ne zaboravljam.
Nikada nisam razumela one koji govore da posao ne treba mešati sa emocijama. Kako se može raditi, a emocije ostaviti po strani? Da nije bilo snažne želje, jakih emocija, da nije bilo velike ljubavi i eksplozije strasti, ne bih se ni upustila u poslove kojima sam se do sada bavila. Da me ne preplavljuju valunzi svakojakih, najrazličitijih, iskričavih emotivnih stanja, ne bih mogla ni živeti, a ni raditi.
Zagovornik sam teorije da se svemu u životu treba prepustiti „do koske“ i ispoljiti svu (ne)moguću lepezu osećanja, jer samo nošeni njima možemo doseći svoj maksimum. Sigurna sam da bez ogromne ljubavi nema ni profesionalnog uspeha, a bez ispoljavanja strasti, ljutnje, nervoze, besa, ushićenja, radosti i ostalih raznolikih osećanja, kao pokretača, nema dinamike, napretka, uzleta i profesionalnih dostignuća.
I u poslu, uvek sam na strani emocija kao ličnog spiritus movensa, nosioca svih pozitivnih pomaka koji se uvek prepoznaju. Koliko god surovo pragmatičan, matematički precizan, ugovorima ili dogovorima zapečaćen, krupan biznis ima svoj „bonton“, svoja nepisana pravila, svoje granice koje se ne prekoračuju. Ako bi se usudili da kročimo izvan njih, svakako bi usledila nemilosrdna kazna. Uostalom, kao i za svako prestupničko delo.
I tako, jednoga dana, ima tome više od osam godina, ponesen neiživljenom mladošću, nadobudnošću bez pokrića, porodičnim nevaspitanjem, neosnovanom umišljenošću, podlim pobudama, pokvarenim mislima i pukom zaslepljenošću pokretnim materijalnim interesima, jedan od poslovnih saradnika, kome je opis radnog mesta bio da bude „potrčko“, učinio je profesionalnu nepodopštinu, podvalu, grub prekršaj prekoračenja nepisanih a podrazumevanih poslovnih pravila, čime me je više emotivno povredio, nego što mi je naneo materijalnu štetu, koja svakako, nije zanemarljiva.
Malo sam kao Kalimero uzvikivala: “To je nepravda“, malo više argumentovano objašnjavala, a najviše patila. I kada su svi razumeli i znali, ali nisu mogli reagovati, zaćutala sam i povukla se, gledajući, kao i uvek, samo svoja posla.
Izgleda da ću početi da verujem da je „pravda spora, ali dostižna“, jer je sada, posle toliko godina, ipak „došla maca na vratanca“. Neka „kosmička pravda“ u koju duboko verujem, napokon je zadovoljena. Dobila sam ono što mi je odavno trebalo pripasti, što sam zaslužila, za šta sam se radom borila ulažući ogromnu ljubav, trud i energiju. Uzgred, povraćena je i lična satisfakcija.
Još jedan sjajni kristal pridodat je lancu „Sun, Moon & Stars“ prodavnica, Swarovski butik u Delta šoping centru. Vidimo se!
Izgleda da, ipak, ima Boga …
